03 UTICAJ ČOVEKA

UTICAJ ČOVEKA
Na prirodu u celini, pa i na ozonski omotač, čovekove aktivnosti utiču dramatično, posebno od razvoja industrije. Naučnici su utvrdili da su za oštećenje ozonskog omotača glavni krivci takozvana CFC jedinjenja, odnosno gasovi, a reč je o hloro-fluor-ugljenicima. Recimo, atomi hlora koji se oslobađaju sa površine zemlje u stratosferu, vezuju se za ozon skidajući mu atome kiseonika. Jedan atom hlora može da uništi do 100000 molekula ozona. Neka štetna jedinjenja mogu da opstanu i po 500 godina i da uništavaju ozonski omotač.

Među štetnim supstancama su one koje se nalaze, između ostalog, u frižiderima, klima uređajima, sprejevima. Primera radi, freon koji je korišćen u proizvodnji ovih proizvoda i uređaja je zbog štetnosti zabranjen u Sjedinjenim Američkim državama i drugim razvijenim zemljama Evrope i drugih kontinenata, ali je još uvek u upotrebi u zemljama u razvoju i nerazvijenim državama.

Naučnici širom sveta neprestano rade na otkrivanju novih jedinjenja koji deluju slično freonu i drugim materijama, ali koja ne oštećuju ozonski omotač. U zemljama koje su zabranile upotrebu freona, problem predstavljaju milioni odbačenih starih frižidera i klima uredjaja, koje sa velikom pažnjom treba uništiti. Oni predstavljaju, jednostavno rečeno, bombe koje uništavaju životnu sredinu. Prvo postrojenje za recikližu odbačenih frižidera i klima uredjaja napravljeno je u blizini Salcburga u Austriji, gde se godišnje na bezbedan način, reciklira više od više stotina hiljada tih uređaja.

autoput i smog

Opasnost za ozonski omotač predstavljaju i izduvni gasovi automobila i aviona, kao i detonacije nuklearnog oružja koji oslobađaju, između ostalog, štetni azot-dioksid, gas crveno-braon boje, koji je opasan i veliki zagadjivač vazduha. Naučnici upozoravaju da bi u narednih 10 do 15 godina, ozonski omotač mogao da se istanji do kritične tačke. Tek nakon toga, može se očekivati postepeno obnavljanje ozonskog omotača koje bi moglo da traje do polovine ovog veka. Svaki pojedinac može da pomogne globalnoj inicijativi za zaštitu ozonskog omotača tako što će birati one proizvode koji ne ugrožavaju taj zaštitni sloj planete.

Međunarodna zajednica preduzela je mere za obnavljanje ozonskog omotača. Oko 170 zemalja učestvovalo je u donošenju zajedničkih dokumenata koji treba da regulišu, postepeno smanjuju, a na kraju u potpunosti eliminišu upotrebu supstanci koje uništavaju ozonski omotač. Bečkom konvencijom i Protokolom iz Montreala određena je zaštita ozonskog omotača od materija koje se ispuštaju sa površine Zemlje. Ti medjunarodni ugovori zahtevaju redovno praćenje stanja ozonskog omotača, a posebno ozonske rupe iznad Antarktika.

U istraživanja opasnih poremećaja u atmosferi ulaže se veliki novac i energija, što ohrabruje jer u tom slučaju rezultati neće izostati, pa bi narednih godina mogle da uslede i neke nove zabrane ili ograničenja proizvodnja i upotreba supstanci štetnih za ozonski omotač.

U septembru 2014. godine objavljen je izveštaj Svetske meteorološke organizacije (World Meteorological Organization – WMO) i Programa UN-a za zaštitu životne sredine (UN Environment Programme – UNEP), u kojem se navodi da ozonski omotač pokazuje prve znake oporavka i da je ozonska rupa iznad Antarktika prestala da se povećava iz godine u godinu, mada će joj biti potrebno najmanje 10 godina da počne da se smanjuje. U tom izveštaju je naglašeno da su ove ohrabrujuće vesti rezultat primene Montrealskog protokola kojim su neke štetne supstance zabranjene ili je smanjena njihova upotreba, kao i da će to godišnje sprečavati pojavu miliona slučajeva raka kože i drugih bolesti izazvanih UV zračenjem.

Međutim, i ranije je bilo nekih sličnih ohrabrujućih izveštaja, pa se pokazalo da razloga za brigu ima na pretek. Naučnici su identifikovali nove gasove koji uništavaju ozonski omotač, a koje stvaraju i u atmosferu ispuštaju ljudi.

oblaci iznad Beograda

Prilikom uvoza neprerađenog drveta u Evropsku uniju, obavezna je zaštita drvne građe od insekata i gljivica. U većini slučajeva to se vrši prskanjem metal-bromidom koji je moćni pesticid, ali uništava ozonski omotač. Ta vrsta bromida nije zabranjena Montrealskim protokolom donetim 1987. godine. Holandija je, međutim uvela novu prirodnu tehnologiju uništavanja insekata i gljivica bez emitovanja štetnih gasova, metodom izvlačenja kiseonika i visokom temperaturom u specijalnim komorama u koje se smešta drvna građa. Tom novom tehnologijom, koju izvozi i u druge zemlje EU, Holandija je smanjila emisiju štetnih gasova za 15%.

Među naučnicima postoji i jedna škola mišljenja koja kaže da povećan broj oblaka u stratosferi na 20-tak kilometara iznad površine Zemlje, dovodi do daljeg gubitka ozonskog omotača. Prema njihovom mišljenju, zagadjenje vazduha koje je znatno smanjeno, zamenile su promene u atmosferi koje i dalje dovode do hemijskih reakcija koje uništavaju ozonski omotač.

Zbog kompleksnosti klimatskih promena i tanjenja ozonskog omotača, Evropska unija je uložila 11 miliona evra u istraživanje tih pojava, kako bi u narednih nekoliko godina bilo moguće predvideti šta će se dešavati sa ozonskim omotačem. Nakon prve godine istraživanja utvrdjeno je da je vek trajanja štetnih sastojaka u atmosferi koje uništavaju ozonski omotač jako dug i da će samim tim i njihova koncentracija biti dramatično visoka u narednih 50 godina.

Procentualno, najviše proizvodjača štetnih materija ima Severna Amerika 36%, zapadna Evropa 25%, centralna i jugoistočna Evropa i zemlje u razvoju 24%, dok 15 % zagadjivača imaju Japan, Australija i Novi Zeland.

Primena Nacionalnog programa za zaštitu ozonskog omotača u našoj zemlji je počela sa priličnim zakašnjenjem u odnosu na razvijene države. Ipak, kod nas je iz upotrebe izbačeno više stotina supstanci koje oštećuju ozonski omotač. U skladu sa odredbama Montrealskog protokola, kao država obavezali smo se i na smanjenje potrošnje preostalih supstanci koje štete ozonskom omotaču.

Inače, primenom Montrealskog protokola, u svetu je značajno smanjena emisija gasova i jedinjenja štetnih za ozonski omotač, zbog čega je nekadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan proglasio ovaj protokol za najuspešniji međunarodni sporazum u oblasti zaštite životne sredine.

Nema sumnje da zaštita ozonskog omotača treba da bude jedan od najvećih prioriteta u godinama koje slede, a briga prema prirodnim i planetarnim resursima tema za razmišljanje svakog od od nas, budući da nemamo rezervnu planetu. Bar ne za sada.

REČ STRUČNJAKA

mr Natasa Stanic

mr NATAŠA STANIĆ – astrofizičarka, predavač u beogradskom Planetarijumu Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ i nastavnica fizike u OŠ: „Sveti Sava“

To koliki je uticaj čoveka i ljudske delatnosti na ozonski omotač i prorodu u celini, mogu najslikovitije da objasnim na sledeći način. Naša planeta je stara 4 i po milijarde godina, a svemir je star 14 milijardi godina. Ako tih 14 milijardi godina postojanja svemira preslikamo na jednu kalendarsku godinu od 12 meseci – od početka januara do kraja decembra, možemo reći da se čovek pojavio 31. decembra u 23 sata i pedeset i nekoliko minuta. Dakle, na samom kraju.

Ljudska bića su u tih, slikovito rečeno, nekoliko minuta uništila jednu planetu staru 4 i po milijarde godina i to u tolikoj velikoj meri, da je sada vrlo teško taj proces zaustaviti, Ali, moguće ga je zaustaviti ako se rade stvari za koje naučnici tačno znaju kako, na koji način i kojim koracima. Ono što je najbitnije jeste da je nauka prepoznala hemijske elemente, hemijske reakcije i dešavanja koja treba zaustaviti. Sada je samo red da čovečanstvo u praksi pokaže da je to moguće. Mada se civilizacija toliko zahuktala da misli samo na sebe, a u stvari je to samoubistvo.

Ozonski omotač je kao jedna fantastična planetarna aura, ljuska koja nas štiti. To je prirodni sloj zemljine atmosfere koji okružuje našu planetu. Nalazi se u stratoferi, najtanji je sloj, a igra najvažniju moguću ulogu. Njegova uloga je da sačuva život, odnosno opstanak svih živih bića na našoj planeti.

Čuva nas i štiti nas od opasnog ultraljubičastog sunčevog zračenja – od UV B i UV C zraka. Oni direktno uništavaju genetsku strukturu ćelija i dovode do kancerogenih promena na živim ćelijama. Znači, ako nema te aure, te opne, UV B i UV C zraci dolaze na površinu naše planete i direktno uništavaju žive ćelije, bukvalno izazivajući strašne promene kancerogenog tipa.

Ozonska rupa je izraz koji koristimo za mesto gde je ozonski omotač jako istanjen. Dakle, ozonski omotač, koji je i inače tanušan sloj, na nekim mestima je strašno istanjen i oštećen. Najoštećeniji i najtanji je iznad Antarktika.

Ozon je u stvari jedan složen molekul kiseonika. Imamo tri loptice, a svaka od te tri loptice je po jedan atom kiseonika, dok kiseonik koji mi udišemo ima dve loptice, odnosno 2 atoma kiseonika.

Ozonski omotač uništavaju i oštećuju mnoge stvari bez kojih mi ne možemo da živimo i na šta smo navikli. To su klima uređaji, frižideri, zamrzivači, automobili, fabrike, izduvni gasovi, pa čak i ugljen-dioksid koji mi izdišemo prilikom disanja. Sve to dovodi do povećanja tih gasova koji uvećavaju i efekat staklene bašte i koji dovode do oštećenja ozonskog omotača. To su najviše ti gasovi emisije iz fabrika i jedinjenja takozvane CFC emisije. CFC su u stvari hloro-fluoro- ugljeno-vodonici.

Od 1950. godine kada kreće vrtoglavi razvoj industrije i svega ovoga što zovemo moderno doba, to moderno doba ubija planetu. Znači, od 50-tih godina broj i količina svih tih CFC jedinjenja, koja direktno uništavaju ozonski omotač i tanje ga, vrtoglavo raste.

Od 70-tih godina prošlog veka naučnici su ustanovili kako i kojim koracima to može da se zaustavi. Tako da je 80-tih godina doneta jedna deklaracija o korišćenju ekoloških jedinjenja koja nisu iz te CFC grupe, koji nisu hlor, fluor, metan, ugljen-dioksid koji izdišemo. Ovi, da ih tako nazovem, uništavači, kada se dignu do visina na kojima se nalazi ozonski omotač – utiču na razgradnju ozona u ozonskom omotaču. Kada emsija sa površine zemlje koja je posledica ljudske aktivnosti stigne gore, onda se izvrši razgradnja ozonskog omotača, koji je tu da nas štiti.

Najveća ozonska rupa jeste na Antarktiku, ali postoje i druga manja, ali ipak važna oštećenja ozonskog omotača. Ona su na severnoj zemljinoj polulopti. Tu je veća naseljenosti, veći broj industrijskih centara, gradova, automobila, sprejeva, frižidera, zamrzivača, klima uređaja. Imamo klime u automobilima, klime u kućama, klime na svakom stanu, na poslu, u svakoj instituciji i svaki taj klima uređaj uništava taj ozonski omotač bez kojeg ne može da se živi.

Do 2050. godine predviđeno je da se urade neke stvari kod razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, da se određenim međunarodnim ekološkim konvencijama koje će biti prenete u zakone u ovim zemljama utvrdi i dobro definiše korišćenje drugih jedinjenja, a ne ovih koja i po 500 godina ostaju gore i uništavaju ozon.

Najopasniji su CFC 115 koji kad stignu gore, tamo ostaju 500 godina i ništa im se ne može. Znači, već su neki koraci predostrožnosti učinjeni na jako dobar način na planeti. Pretpostavlja se da ćemo 2050. godine uspeti da zaustavimo tanjenje ozonskog omotača tako što će mnoge zemlje zvanično zabraniti ili su već zabranile upotrebu jedinjenja za koje su naučnici ustanovili da direktno dovode do razaranja te naše fenomenalne planetarne aure.

Tanjenje ozonskog omotača, klimatske promene, efekti staklene bašte – sve je to, zapravo, povezano. Sastav naše atmosfere gde je 78 % azot, 20-ak % je kiseonik, argon oko 1%, a od 0-4 % je vodena para. Probelm je i ako se samo malo nešto promeni u takvom sastavu zemljine atmosfere.

Ogromni problemi bi nastali ako se, recimo, strogo ne kontroliše bušenje dubinskih slojeva, na primer morskog dna, odakle se crpi metan. Taj metan će da ispusti svoje mehuriće i da ode u atmosferu. Ako se pojavi u atmosferi, onda cemo imati godinama i godinama kiše, katastrofe, milione mrtvih na planeti i tako dalje.

Znači, ako se poremeti samo jedan mali deo balansa onog sastava koji sada postoji – dolazi do ogromnih posledica u klimi, srednjoj temperaturi, globalnom zagrevanju, tanjenju ozonskog omotača. Dakle, sve je to povezano. Zemljina atmosfera je kao jedno živo biće i ako mu se samo malo balans poremeti, onda dolazi do ogromnih posledica po život.

Rešenje za budućnost leži i na državama, i na naučnicima i na nama, odnosno ljudima kao pojedincima.

Države treba da uređuju sistem i zakone tako da se iz upotrebe što više ozbacuju štetna jedinjenja i da što više brinu o ekologiji.

Naučnici, istraživači, izumitelji treba da nastave da traže načine na koje ljudi mogu da zadovolje svoje potrebe – da nam bude prijatno, da se vozimo, da se hladimo, da jedemo hranu koju čuvamo u zamrzivačima i frižiderima, a da ne uništavamo nešto bez čega naša budućnost uopšte ne može ni da postoji.

Mi kao pojedinci treba da se trudimo da što više izbegavamo proizvode u obliku sprejeva, da ne držimo uključene klima uređaje po ceo dan i noć, da se ne vozimo automobilom kad ne moramo, da ugasimo motor kad stojimo na semaforu ili nekom drugom mestu. I ono što je najvažnije – da razvijamo sopstvenu svest i svest mladih generacija o potrebi zaštite prirode, da se više informišemo i brinemo o ekologiji i da izbegavamo sve što direktno uništava budućnost života na našoj planeti.

p log

svi donatori

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s